Пеликан је стари хришћански симбол и уско је повезан са митском птицом Феникс, који је доспео је у грчке и римске митове из Египта. Тамо се звала „Бену или Боину“ (Чапља). То је света Сунчана птица Нила, душа бога Ра. Понекад се појављује у облику орла, а понекад и у лику човека са главом чапље. Бену представља календар, време и ускрснуће. Према миту, птица би долазила до храма у Египту, тамо направила гнездо и запалила се, да би се опет изнова рађала.

Стари Египћани су веровали да је Бену једно од отелотворења Сунца које након владања светом умире и увек се изнова рађа, појављујући се у бљештавој светлости зоре. У сложеним египатским схватањима власт сунца (а тако и краља, чак и умрлог) обнављала се у тридесетогодишњим циклусима, који су симболизовали људски век.

Из Бенуа се развио Феникс Грка и Римљана. Сматрали су га птицом која је имала чудесну моћ да се сваких пет стотина година у свом гнезду спали, а из пепела устаје подмлађена за нови живот. Тако је постала симбол ускрснућа, који су касније преузели хришћани. Када се ближи крај њеном животном циклусу, Феникс скупља ароматичне траве, дрво и зачине из целога света од којих ће начинити за себе ломачу или гнездо. Седећи на гнезду, он би запалио ватру машући крилима или уз помоћ сунчевих зрака.

Када његово старо тело сагори, Феникс се поново рађа из црва, своје коштане сржи или из јајета које би остало у пепелу, па би затим поново кренуо на свој животни пут од следећих петстотина година. Према неким легендама, поновно рођени Феникс би понео своје старе кости у Хелиополис, град Сунца у Египту где би ове биле сахрањене праћене специјалним погребним ритуалима.

Пеликан је у хришћанству симбол милосрђа, сликан је у сцени распећа, представљајући Христа који је ради љубави и спасења људског рода страдао на Крсту. Традицију овог симбола можемо пронаћи у Пхyсиологосу, делу непознатог аутора из 2. века насталог у Александрији, који митским животињама придаје алегоријска тумачења. У овом делу је описана прича о пеликану који храни своје младе и у недостатку хране на трећи дан мајка пеликан рањава себе бодући се кљуном у груди како би их својом крвљу нахранила и спречила њихову смрт.

Пеликан на овај начин симболизује Христа који је предао свој живот за наше откупљење. Он нас попут пеликана храни својим телом и крвљу у светој еухаристији. Слично је и са Фениксом који кроз самоуништење долази до смрти и трећи дан устаје из пепела симболизујући Христа који је умро за наше грехе и трећи дан васкрсао како би испунио обећање вечног живота. Често је приказиван као симбол Христа, са палминим дрветом (још један симбол ускрснућа) или како носи палмину гранчицу (симбол тријумфа живота над смрћу), или како носи маслинову гранчицу (симбол мира који Бог нуди људима).

Пеликан и Феникс су експлицитно алхемијски мотиви будући да алхемијски симболизам познаје неколико птица као обележја одговарајућих фаза алхемијског процеса: црни гавран за нигредо, бели лабуд за албедо, жути паун за цитринитас и црвени феникс за рубедо. Пеликана и Феникса су алхемичари преузели из хришћанске иконографије. То су били некада чести симболи хришћанства. Тома Аквински је користио пеликана као симбол за Христа. Феникс је такодје хришћански симбол, а први га је као метафору за Христово ускрснуће употребио Свети Климент.

Розенкројцери су у својим обредима користили разне алегоријске симболе. Тако је централни мотив Ритуала Ружиног Крста био Пеликан који кљуца своје груди и властитом крвљу храни своје младе, чиме им подарује своју властиту животну силу, а својим темама жртвовања, васкрсења и поновног рођења постаје поново рођени победнички Феникс. Испод свега стоји познати натпис ИНРИ (Иесус Назаренус Реx Иудаеорум – „Исус Назарећанин, Краљ Јеврејски), као симбол разапетог Христа који даје живот за све људе.