“Питагора, рекао: “Тишина је први камен храма мудрости. Слушајте и бићете мудри; почетак мудрости је тишина.”
Многи тврде да ћутање може подстаћи на размишљање и дисциплину. Значај тишине наглашен је у практично свим мистериозним традицијама. Тајна и тишина играју велику улогу у масонском учењу.
Тајна и тишина су врлине које чине саму суштину масонског карактера и није без разлога што ове речи стоје уклесане као подсетник. Сетимо се само заклетве коју смо положили када смо примљени у братство “Нека ми језик буде ишчупан, грло пререзано, нека ми буде суђено као особи без моралне вредности недостојној да припада слободном зидарству“, пада ми на памет као казна за кршење те тишине. Исти принципи тајности и тишине постојали су у свим древним мистеријама. Земаљска мудрост или божанска мудрост ? Којим ћемо путем кренути то је на нама самима. Треба пажљиво да бирамо. Земаљским или духовним?
У сваком од нас обитава свест, глас који упозорава „да је пут до себе у нама самима!“ Тај глас ретко слушамо. Прегласавају га гласови свакодневнице , инерција. Давно су источњачки мудраци изрекли да се суштина материје и духа никада не могу срести. Нема простора за обоје. Свако мора изабрати чему ће посветити свој живот, цивилизацијској или природној буци. Ако се определимо за прву заслепиће нас варљивим материјалним сјајем. Уложимо ли сву енергију, надгласаћемо природни унутрашњи мир и спокој, изгубићемо своје аутентично биће, себе. Изгубићемо и свет око себе. Тада ћемо вапити за самоћом и „тишином“, не схватајући да она није лек по себи. Пре него се тишина оствари мора се научити разликовати истинита тишина од лажне, природна и вечна од привидне. Мора се научити живети у тишини. У њој се сусрећу светови земаљски и божији, а са њеним ишчитавањем смо на делу да схватимо све тајне природе које се једноставно зову живот. Природа нам је великодушно дала могућност да кроз фреквенције откривамо лепоте непознатих лица појава (не само слухом). Трајање тих тајни зависи од нас, људског умећа да то што је око нас на адекватан начин сагледамо.
Тајност се мора схватити у масонском смислу. То није нека завера, скривени мотиви или “дела учињена у тами“. За масона то је способност задржавања самопоуздања, толеранција. Велики филозофски системи су кроз векове учили да је ова способност први корак у развоју самодисциплине и самоконтроле. Дужност и тајност су темељи не само масонског живота већ и креативног. Онај ко досегне праву тишину никада више неће имати осећај самоће; биће увек повезан са другима, и не само са људима већ целом природом. Тада ће ћути тишину као буку мноштва, то јест буку постојања. “
Бр. З.П. 6022.