Патиш, а никаква претња ти не виси над главом. Дан је леп, сунчан, ваздух пријатан, благ. Ти патиш: не због других, дакле, већ због себе – и пропушташ лепоту дана, дан за даном!

Љубавни бол ти можда раздире груди, можда страх од самоће, старости и стотину других лица несигурности које паралишу свест. Нико не стоји на путу твоје љубави, нико је не брани, нико твоју свест не ограничава – до ти сам. Стварних препрека нема.

Твој бол расте: постаје велик као кућа, као улица и град у коме живиш, као свет… Из куће можеш отићи, из града можеш побећи, из ове земље преселити у неку другу… Па и са овога света ћеш једном отићи…

Али твој бол не зна за границе: он нараста до космичких размера! Омађијан, хипнотички загледан у вирове своје патње, опсесивно окренут само себи и свом болу – пропушташ да видиш читав Свет! Твој бол ти заклања цео видик.

Као када стојиш пред црном школском таблом, немоћан да решиш проблем који ти је управо задат. Ту ти је, пред носем: и проблем и решење. Решење до кога би лако дошао код куће, или тамо из школске клупе – само што даље од црне табле! А из задњих клупа већ се чује смех: испрва тих, па све гласнији…

И шта је онда твој бол? – Табла за смејање! Узмеш креду и са пар брзих потеза на табли твога бола нацрташ Чича-Глишу са великим полукружним осмехом од једног до другог увета – и неће бити никог ко се неће заједно са тобом насмејати и од срца ти пружити руку.