Био једном један младић, прилично незрео у свом животу, али је био спреман да учи. Имао је снажну наклоност за антиквитете и увек је био нестрпљив за посећивање различитих трговина антиквитета током својих одмора у Европи. Временом је развио снажно занимање за античку керамику, а посебно за шољице чаја. Осећао је да су све имале своје јединствене приче…

Једном је, у некој мрачној и забитој антикварници, уочио изузетно лепу шољицу са јасним јапанским утицајем. Упитао је продавца: “Смем ли да видим ону изузетно лепу шољицу тамо? Чини ми се да долази из Јапана…”. Када му је продавац предао шољицу, младић је помно почео да је проучава и дивио се њеној лепоти. Рекао је у себи: „Ово је Божја шољица, морам је имати!“ Питао се како је могуће да нешто овако лепо уопште постоји. Одмах је купио без размишљања и поставио је на посебно место у свом дому. Гледајући је са кауча, како блиста у свом сјају, младић је почео да размишља и полако утонуо у сан…

Шољица је почела да говори:
„Ја нисам увек била шољица. Било је време када нисам имала појма шта значи служити нечему. Била сам само пасивна гомила црвене глине на земљи. Живела сам пуно, пуно хиљада година, сведок сам ратова и мирних периода који су долазили и одлазили. Читаве цивилизације су прешле преко мене док сам седела тамо и чекала… А шта сам чекала, не знам, али сам имала дубоки осећај да ово није живот који ми је био намењен.

Онда је једног дана дошао мој господар. Одвео ме у свој дом и поставио на свој сто. Нисам била сигурна шта следи, али сам осећала да се нешто посебно спрема. На моје изненађење, он је почео да ме удара о дрвени сто! Ударао ме је поново и поново, месио ме је својим рукама док коначно нисам вриснула: “Не ради то! Остави ме на миру!” А он се само насмешио и нежно рекао: ”Не још…!“

Шољица се све више и више уживљавала док је говорила шокираном младићу. “Била сам стављена на коловрат и вртела се укруг непрекидно док нисам изгубила сав осећај за оријентацију.” Поново сам вриснула: “Заустави то! Зар не видиш да постајем болесна? Скини ме са коловрата!” Господар је само климнуо главом са разумевањем и тихо рекао: “Не још…!”

Наставио је да ме пресавија и обликује и онда ме је пажљиво ставио у – пећ…!?! Никада пре нисам осетила такву врелину. Вриштала сам и лупала на врата. “Овде је топлије него у паклу, сагорећу у пепео! Молим те извади ме одавде пре него што буде прекасно!” Могла сам да га видим кроз малени отвор и могла сам само да читам са његових усана док је мицао главом са једне стране на другу и тихо говорио: “Не још…!”

Када сам помислила да не могу више да поднесем врућину, врата су се отворила. Пажљиво ме је извадио и ставио ме на полицу где сам почела да се хладим. Осећала сам се тако добро када ме је оставио на миру, али то није био крај… Након што сам се охладила, пажљиво ме је подигао, погледао ме и очеткао прашину са мене.

Затим је донео боју са натписом: глазура. Одједном сам осетила сва та испарења. Њихова јачина је била страшна! Мислила сам да сам готова! “Молим те… зар немаш милости! Зар не схваташ моју муку? Молим те, молим те одустани од мене! Молим те! Престани…!” Али, он је само климнуо главом и рекао:”Не, још ниси спремна…!”

Неочекивано и врло брзо вратио ме је опет у пећницу. Било је дупло врелије него први пут. Осећала сам како сада сигурно долази моја смрт… Молила сам. Кумила. Претила. Вриштала. Коначно сам плакала без суза. Чак без врућих суза. Била сам уверена да више никад то нећу моћи. Била сам спремна да одустанем. Управо тада – када сам малаксала, отворила су се врата и он ме је извадио. И опет ме је ставио на полицу да се охладим. Чекала сам… и чекала… и чекала, шта ће се следеће догодити?

Око сат времена касније вратио се и ставио огледало испред мене и рекао: “Погледај се!” У одразу огледала сам видела нешто јединствено, лепоту која се не може описати. Увек сам се сматрала само хрпом земље, али сам осећала да могу више… Тихо сам изустила: “То не могу бити ја. Превише је лепо…”Врло саосећајним гласом он рече: “То је оно што треба да будеш.” И онда је објаснио: “Знам да те је болело кад сам те ваљао и месио на столу, али, да нисам избацио ваздух из тебе, ти би се сломила. Знао сам да си изгубила сав осећај за оријентацију када сам те брзо окретао на точку, али, без тога никада не би могла да дођеш у овај облик. Знам да су испаравања боја глазуре била неподношљива кад сам те читаву осликавао, али, да то нисам учинио, ти не би имала ниједну боју у свом животу и не би очврснула. А када сам те ставио у другу пећницу, знао сам да ће то бити најтежи део, али, без тога би се поломила врло лако када реалност живота дође. Веруј ми, све што сам учинио је за твоје добро. Сада си оно што сам имао на уму када сам те први пут видео на земљи. Сада си потпуна.”

Са овим је шољица чаја престала да говори, али сузе захвалности су долазиле са њених ивица…

Младић се пробудио и одлучио да ће шољицу користити само када би нешто нудио Богу. Никада није заборавио лекцију коју је од ње добио. И када год је био у тешкој ситуацији и у себи је вриштао “Престани! Остави ме на миру!”, сетио би се речи: “Не још…!” Међутим, постао је такође и захвалан, јер је знао да је све што се догађа Божји аранжман да га учини онаквим какав треба да постане…

За наук: Бог зна шта ради за сваког од нас. Он је грнчар, а ми смо глина. Он ће нас обликовати и изложити нас количини невоља из којих треба да учимо и то ће увек бити невоље које смо у стању да поднесемо како бисмо спознали која је наша улога у овом животу…