Једном је један вајар отишао у шуму да нађе камен како би направио скулптуру. Тамо је пронашао веома сјајан и добар камен. Видевши тај камен и понео га са собом.

Када се враћао кући на путу је нашао још један добар камен. Покупио је и тај камен и наставио пут кући. Када је стигао, почео је да ради на првом камену својим алатом.

Када је алат ударио у камен, из камена се зачу глас: „Молим те немој ме ударати чекићем и длетом, то ме јако боли. Ако наставиш да ме удараш, распашћу се. Молим те, остави ме.“

Вајар се сажали, чувши глас из камена. Оставио је тај камен, а узео други од којег је почео да ствара скулптуру Буде. Тај камен се није жалио ни на шта и извајана скулптура Буде је била јако лепа.

За неко време дођоше људи из суседног места и узеше поручену скулптуру. Требао им је још једанкамен за чување Храма. Када су то рекли мајстору он узе предходни камен, који се жалио, и даде га сељанима.

Људи су украшавали Храм поставивши скулптуру Буде у средиште а испре њега поставише овај други камен о који су људи разбијали кокосов орах. Када год би која особа долазила у посету Храму, клањала би се Буди, засипали су га цвећем или га купали кокосовим млеком.

Камен о који су разбијали кокосов орах је горко плакао. Једног дана га, камен од којег је направљен Буда упита:
– Зашто плачеш?
Камен о који су разбијани кокосови ораси му одговори:
– Имаш среће, забављаш се… Људи те обожавају. Купају те у млеку и јако се брину о теби., а за мене нико не мари. Ломе кокосове орахе на мени – што боли…

На то се други камен насмеши и рече:
– Када је мајстор почео рад на теби, да га ниси зауставио – данас би био на мом месту… Одабрао си лакши пут, тада ниси хтео да прођеш кроз бол, да мало истрпиш и помучиш се, зато сада патиш…

Не избегавајмо тешке ситуације, оне нас “оштре“ и „брусе“…