У прастарим староегипатским Текстовима Саркофага и Текстовима Пирамида, постоји још једно помињање Исет. Према Староегипатском космогонијском миту о стварању света, у почетку је био огромни Праокеан (Нун) из којег је изронила Светлост (Атум) на свом Трону (Исет). Атум (Тем) што у преводу значи „скривен“ представља дуално андрогино Божанство, Великог Креатора који говори о свом исконском стању као о времену „када његов престо још није био састављен да би могао да седне на њега, када је био потпуно уморан и сам са Нун, па није могао да нађе место на коме би стао или сео.“

Дакле, пре окупљања Трона, није постојало ништа осим Праокеана (Нун), ништа осим Првобитног Хаоса, неманифестног Свемира и неформираног Не-биц‌а. Али са доласком Трона креће одвајање манифестног од неманифестног Свемира, Светлост (Атум) проналази свој Престо (Исет), Једно постаје Два, Монада прелази у Дуалност и Универзум почиње да се развија. Почиње Нешто да постоји и тамо где је раније постојало Не-биће, сада постоји Биће у датој Форми. Исет је у ствари Прво Негде, па и Прво Нешто. Бићу је обезбеђено Седиште на коме почива његово Постојање, а то је Божанско јаје, Тачка за окупљање свих ствари. Исет је облик Бића и место настајања. Исет је локација, Тачка у Кругу где се укрштају осе X, Y и З. У Еуклидовој Геометрији у материјалном просторно-временском континууму имамо прво дводиментионалну површину са константном кривином у трећој димензији, а уз то су све три димензије константно закривљене у четвртој димензији.

Нека буде Светлост! И би Светлост… која из Тачке почиње кружно да се креће у виду Обрнуте Осмице формирајући Два Круга спојена у Тачки са два облика манифестације: видљиви и невидљиви, материјални и нематеријални Свемир. То су у ствари два облика исте реалности, као лице и наличје као две стране исте медаље. Из ове Дуалности Круга затим долази до Триангулације и Квадратуре Круга, где из 2 настаје 3, а затим и 4. Прво се формирају Три Манифестне Силе: стварања, одржавања и уништења, тј. привлачења, равнотеже и одбијања. То је Свето Тројство, Космички закон броја 3, који се може изразити и Једнакостраничним Троуглом. Један такав Једнакостранични Троугао можемо висином такође да поделимо на Два Провоугла Троугла, на која опет можемо применити Питагорину Теорему али преко формуле а/2² + х² = а². Затим се формирају Четири Елемента Материје: Ватра, Вода, Ваздух и Земља, па добијамо Квадрат којег опет можемо помоћу дијагонале поделити на два Правоугла Троугла и применити Питагорину Теорему преко формуле а² + а² = д²…

Исто тако у староегипатском миту од Атума и Исет стварају се 4 Елемента: Ваздух (Шу) и Вода (Тефнут), Земља (Геб) и Небо (Нут), а на зимском небу постојао је још један однос сјајних звезда које граде тзв. Зимски Троугао: Бетелгез у Ловцу (Орион – Озирис), Сиријус у Великом Псу (Цанис Мајор – Изида) и Прокион у Малом Псу (Цанис Минор – Хорус) које чине Једнакостраничан Троугао. Ова три сазвежђа представљала су основ Божићне приче повезане са зимским солстицијумом. Тада се на Истоку, прецизно посматрано кроз отвор у Краљевој одаји Велике пирамиде у Гизи, појављује најсјајнија звезда на северном небу, Псећа звезда – Сотхис (Сиријус), која постаје видљива изнад хоризонта, а три најсјајније звезде у Орионовом појасу (Минтака, Алнилам и Алнитак), која представљају Три краља, прате ову најсјајнију звезду и својим поравнањем показују место где се 25. децембра рађа младо Сунце – Божић (Хорус) на престолу Мајке (Изиде).

Улоге Озириса и Изиде биле су комбиноване са египатским концептом Божанског Краљевства: фараон-краљ је након смрти постао Озирис, бог подземног света, а живи син мртвог краља идентификован је са Хорусом. Тако су Озирис и Хорус били отац и син, а Изида је била мајка краља, тј. Хорусова мајка и Озирисова супруга. Примордијалне ликове Озириса и Изиде такође можемо повезати са једним од најстаријих облика Божанства познатих човечанству, Великим Богом Оцем и Великом Богињом Мајком.Како је живот у Старом Египту зависио од годишњег кретања Сунца и плављења Нила, тако је Озирис био Велики Отац, онај који доноси Светлост и она стварајућа сила која даје живот, укључујуц́и бујну вегетацију и плодну поплаву реке Нил. Изида је представљала Велику Мајку-Земљу, ону која рађа, доносец́и све ствари у постојање. Она је Велики Престо и Седиште целог живота, она је Житница која цео Египат снабдева храном.

Питагорина теорема је послужила и као основа за генерисање фрактала који се назива Питагорино дрво. То је равански фрактал конструисан помоћу квадрата тако да свака тројка суседних квадрата својим заједничким теменима одређује провоугли троугао. Међутим, мислим да је највећи проблем тај што ми Сакралну Геометрију покушавамо да преведемо у Еуклидску Геометрију и објаснимо је материјалним формама и појавама…

(НАСТАВЉА СЕ)