Питагора је био грчки филозоф за кога се каже да је живео око 550. године пре нове ере, а већина западних образовних институција му приписује развој онога што називају Питагорином Теоремом, математичке једначине у еуклидској геометрији која изражава однос између страница правоуглог троугла која каже: „У било ком правоуглом троуглу збир квадрата две краће странице (катете) које чине прав угао једнак је квадрату најдуже странице (хипотенузе)“ или математички а² + б² = ц².

Питагорина теорема је такође позната као 47. Еуклидов проблем, јер је Еуклид, отац Геометрије, који је живео неколико стотина година после Питагоре, радио на решавању загонетног односа 3:4:5 или Питагорине тројке. Неки кажу да је тада жртвовао хекатомбу (жртвени принос Богу од 100 волова или стоке). Дакле ако имамо правоугли троугао, квадрат мање катете је 3² = 9, а квадрат веће катете је 4² = 16. Збир квадрата катета је 9 + 16 = 25, а квадратни корен од 25 је 5, што представља хипотенузу. Дакле, однос је написан у облику: 3:4:5. Ако сад прва 4 броја 1, 2, 3, 4 подигнете на квадрат добијају се бројеви 1, 4, 9, 16, а онда одузимањем квадрата од сваког следец́ег броја добија се Питагорин нлиз 3, 5, 7 (4-1=3, 9-4=5, 16-9=7) који је такође веома значајан, јер представља Свете бројеве. То су бројеви Масонских Степена, то су бројеви Вијугавих Степеница које воде до Средње Одаје Храма и то су бројеви Браће који је потребан за отварање Ложе .

Историјски се верује да су Египћани и Вавилонци схватили математичку корисност односа 3:4:5 далеко пре Питагоре и Еуклида. Стари Египћани су знали за четири Питагорине тројке, о чему сведочи папирус датиран у време владавине XII династије, око 2000. године пне. Из истог времена постоји доказ и да су Вавилонци имали сазнања о Питагориним тројкама. На глиненој тригонометријској таблици старој 3.700 година, познатој као Плоча Плимптон 322, налази се специјални образац бројева Питагориних Тројки. У чувеној кинеској књизи „Девет књига о математичкој вештини“ за коју се претпоставља да је написана око 1100. године пне. такође постоји доказ троугла чије странице имају однос 3:4:5. Питагорине тројке могу се наћи и у „Сулвасутрама“, светим песмама Хиндуса, из периода В века пне, које говоре о начину добијања правих углова помоћу ужета са 3-4-5, односно 12-16-20, 15-20-25, 5-12-13, 15-36-39, 8-15-17 и 12-35-37 чворова везаних на једнаким растојањима.

Први писани доказ Питагорине теореме појављује се у првој и шестој књизи Еуклидових „Елемената“ из III века пне, а око 250. године пне. Архимед апроксимира вредност броја пи користећи Питагорину теорему и уписане и описане полигоне у круг. У својој збирци есеја под насловом „Моралија, том В“ из првог века нове ере, грчки историчар Плутарх коментарише знање старог Египћана о Питагорејској Тројци 3:4:5 и њеном односу између страница правоуглог троугла израженог у строегипатској симболици, где он говори да Троугао представља симбол Светог Тројства Старог Египта: Озириса, Изиде и Хоруса: „Вертикална страна се може упоредити са Озирисом (Отац) или мушким принципом, хоризонтална основа са Изидом (Велика Мајка) или женским принципом, а хипотенуза са Хорусом (Сином) или њиховим дететом.

Тако се Озирис (Усир или Аусар) може сматрати даваоцем, Изида (Исет или Аусет) примаоцем, а Хорус (Хор или Херу) њиховим савршеним резултатом. У односу 3:4:5 број 3 је први савршени непаран број, 4 је квадрат странице парног броја 2, а 5 је на неки начин сличан и свом оцу и својој мајци, јер се састоји и од 3 и од 2. Симбол овог односа представљен је фигуром белог правоуглог троугла са три црна квадрата. Поједини езотеристи су спекулисали да сам Троугао представља тројство Материје (Изида), Духа (Озирис) и њиховог споја (Хорус), а да три квадрата представљају магичне квадрате Сатурна, Јупитера и Марса.Овај симбол се у арапском свету назива и „Невестина Фигура“, јер представља два спојена у једно или „Невестина Столица“, јер се односи на његову сличност са представом мистичног египатског „Изидиног Престола“ приказиваног у древној египатској уметности. Реч Изида је иначе грчка форма староегипатске речи Исет са значењем „Престо“ или „Трон“, а Изида је најчешће приказивана као жена која на глави носи хијероглиф налик престолу. Друга представа Изиде је жена која на глави носи симбол Сунчевог Престола, односно годишње путање Сунца на Небеском своду. Дакле, симбол престола има интимну везу са Изидом која је седиште или пребивалиште Сунца (Озириса) у време летњег солстицијума када је оно у зениту и највише на хоризонту, његовог симболичког умирања у време зимског солстицијума, када оно достигне најнижу тачку на хоризонту, али такође и рађања младог Сунца (Хоруса) у време Божића.

(НАСТАВЉА СЕ…)