Шта су представљале лестве у свести архаичног човека и њима по симболици сасвим блиске мердевине и степенице? Представљале су превасходно Осу Света, везу између Земље и Неба, заменивши тако Дрво Света преко кога се дух или душа пењу на небо или силазе у подземље. Ово схватање је било распрострањено од древног Египта до Аустралије.
У Старом Египту симбол лестви представља Озирисову кичму, а као хијероглиф има значење истрајности и постојаности. Неки га сматрају симболом Дрвета Света (Дрвета Живота), што произилази из египатских гробних натписа по којима мртваци стижу до небеса помоћу лестви. Приликом празника приређених у част Озириса подизале су се огромне лестве и представљале су васкрсење Бога или самог васкрслог Бога. Лествама су сличне степенице а преко њих долазимо до пирамида које досежу до Неба. На великом броју ликовних представа виде се душе покојника које су успињу преко седам или девет степеника до Озирисовог престола. Монументална степеништа налазимо широм света, у Теотихуакану, Мачу Пикчу, Ангкор-Вату, као и бројним грчким и индијским храмовима.
Лестве су симбол спајања Неба и Земље, преласка из једне равни у другу, пробој до нове онтолошке разине, симбол су узлазеће моћи човекове свести, представљају степене иницијације и приступ апсолутном и трансцендентном. Лестве су преузеле улогу вертикалности и успињања симболизујући етапе у духовном уздизању чије степенике посвећеник у тајну постепено прелази. Оне су, тако, симбол напредовања према знању, успења према спознаји и преображењу. Напредак и прелазак из једног стања у друго, које наговештава и признања, част, љубав, неко ново умеће. Силазак низ лестве симбол је назадовања, пада, силаска на земљу, и везаности за овоземаљско без емоција. Уколико се дижу према небу, тада је реч о спознаји видљивог или божанског света, а уколико се спуштају у подземље, тада се говори о окултном знању и дубинама несвесног.
Ако посматрамо степенице, оне су опште прихваћени узлазни симбол и не представљају само успињање у спознају него и интегрисано уздизање целог бића. Ако има спиралоидни облик, тада пажњу привлачи на жариште аксијалног раста, а то жариште може бити Бог, неко начело, љубав, умеће, свест или јаство бића које се успиње и цело ослања на то жариште и око њега оцртава своје завоје. Ипак, нудећи са једне стране успон, са друге стране степениште може имати и негативни аспект јер може представљати и силазак, пад, повратак на земљу или у подземље јер и степениште (али и лестве, баш као и Оса Света), повезују три космичка света, те се зато по њему једнако може и успињати, али и назадовати.
Лестве (мердевине) су у средњем веку биле симбол узлазног напора духовног живота, које су деловале по следецем принципу: Између неба и земље постоји један непрекидни промет, где демоне призивају људски греси, а томе се супротстављају анђели. Е сад, између неба и земље постављене су тзв. Јаковљеве лестве којима се непрекидно пењу и силазе небеска створења у два низа. Низ који се пење симболише контемплативни живот а онај који се спушта активни живот. Уз помоћ анђела људи се успињу на лествице и њихов се живот састоји од пењања и непрекидних падова, те се сматрало да чак ни најбољи не успевају да пређу последњу леству, што је нешто као хришћански Сизиф, јер се Бог не може видети непосредно.
Јаков је један од најзанимљивијих људи у Старом завету, то је човек изигравања, преваре и манипулације. Јаков није имао савршен карактер. Грешио је против свог оца, свог брата, против себе и против Бога. Међутим, Бог га је јако волео. Милостиво и сажаљиво показао му је оно што је Јакову било најпотребније. Јаков је у сну угледао лестве, светле и блиставе од божанске светлости, чији је доњи крај стајао на Земљи, док је врх допирао до Неба. По тим лествама анђели су се пењали и силазили. Тумачење овог библијског сна односно кретање анђела, вероватно представља однос између божанске природе која се налази у овоземаљским стварима (дно лестви) и трансцендентног божанства (последња, недостижна пречага).
Христ и крст су такође лестве, па и сам човек, и гора и стабло, као и манастири у којима се монаси успињу у небо савлађујући три нивоа или степена који повезују небо и земљу. Та три степена црквени оци и средњовековни мистици различито именују: почетник, напредни и савршени; ученик, помоћник и мајстор; путени, душевни и духовни пут, или пут чишћења, просветљења и сједињења. Свети Јован Лествичник, који им дугује и надимак, говори о чак тридесет степени на лествама у освајању небеског, а у спомен на тридесет скривених Христових година.
Слично успињање као у Јаковљевом сну налазимо и у исламу, у Мухамедовој књизи о лествама. Након што га анђео Џибрил (хришћански пандан му је Гаврило) однесе на лествама, Мухамеду се указују рај, пакао и сам бог. Јудаизам познаје овакву вертикалну симболику степеница и лестви, везу између неба и земље, успона у духовно и небеско. У шинтуистичкој религији лестве имају једнаку симболику као Јаковљеве, и звале су се Небеске лестве.
У будизму кажу да је Буда сишао с лестви које су му направили два нага. Будине лестве имају 7 боја, као дуга. Лестве Митриних мистерија су од 7 метала. Из Јаковљевих лестви и Слободни зидари вуку симболику. Прелаз преко 7 пречки су Кадошове лестве у шкотској Масонерији, кроз 7 космичких спратова, 7 планетарних сфера, што одговара 7 Дантеовим слободним вештинама. У различитим религијама лестве и степенице играју важну улогу и у иницијацијским обредима, погребним обредима, али и у краљевским и свештеничким устоличењима, па и у свадбеним обредима.
У архитектонском смислу степенице могу бити уметничко дело, али исто тако могу бити и извор непресушне инспирације нарочито за визуелне уметности попут сликарства, а можда још више фотографије и филма. Подсетимо само на Хичкоков “Вертиго” који апсолутно не би био то што јесте без спиралних степеница или на класик “Прохујало с вихором” у коме се неке од кључних сцена одигравају управо на монументалном степеништу у кући главних јунака. То степениште постаје “чворна тачка” у којој се одређују њихове судбине. Симболизам пењања и степеница се често среће и у психоаналитичкој литератури, што јасно говори да се ради о архаичном понашању људске психе, а не о историјској творевини, о иновацији која произлази из одређеног историјског тренутка.
Место за успутне разговоре, узгредне флертове, духовите опаске, ризичне састанке, тајне договоре, “случајне” несреће, сабласне сусрете – све су то степенице у модерној свакодневици. Али, без обзира на миленијуме који их деле, архајски и модерни човек сањају исти сан – како се пењу навише у жељи да досегну недостижно, небеско, божанско за којим потрага никад не престаје.
