Био једном један Клесар који је увек био незадовољан собом и својим животом. Једнога дана пролазио је поред богате трговачке куће и када је угледао важне посетиоце како долазе у ту кућу, помислио је у себи: “Како је моћан тај трговац.“ Посто је завидан и у мислима је пожелео да буде попут тог трговца.

На његово изненађење, у том тренутку постаде трговац. Сада је уживао у луксузу и моћи какву је замишљао. Завидели су му они који су били сиромашнији од њега.

Убрзо је једног дана угледао царског званичника којег су пратили нижи службеници и војници, сви су морали да се поклоне пред њим када је пролазио. Видевши ово, помислио је у себи: “Како је ово моћна особа. Волео бих да могу да будем овако моћан човек.“

У том тренутку постаде високи званичник и сада је уживао у својој моћи. За њим је ишла пратња, сви су му се клањали. Људи око њега су га се сада плашили и мрзели.

Једнога дана било је превруће. Осећао се веома непријатно седећи у својој луксузној столици. У то време подиже поглед према Сунцу и помисли: “Како само поносно сија на небу, без било чијег присуства. Нико му ништа не може. Волео бих да ја будем то Сунце.“

Сада је постао Сунце, омражен од пољопривредника и радника, али једног дана један велики црни облак се кретао између њега и земље и његова светлост није могла да допре до тла, он помисли: “Како је моћан овај облак. Волео бих да сам тај облак.“

Сада је постао облак. Пљуснуо је поплављена поља и села и сви су га проклињали, али га убрзо понесе нека сила и он схвати да је то ветар. Због тога помисли: “Како је само ветар снажан. Волео бих да будем ветар.“

Одједном постаде ветар који је одувао кровове кућа, чупао дрвеће. Сви на земљи су га мрзели. Међутим убрзо дође до једне стене којој ништа није могао. Помисли: “Како је моћна ова стена, волео бих да сам тај камен.“

За трен ока постаде стена и онда се осети као најмоћнија ствар на свету. Убрзо је чуо познати звук, погледа на горе и угледа Клесара који је чекићем ударао о стену, у коју се он претворио, почевши је разбијати…

Задовољство оним што јесмо и оним што имамо је кључ среће. Жеља да будемо најмоћнији и осећај незадовољства немају краја и воде нас само сопственом краху.