Нарцис је био прелепи грчки младић који је ишао да посматра сопствену лепоту која се огледала у једном језеру. Нагињао се над језером да пољуби себе и толико је био опчињен самим собом да је једног дана пао у језеро и утопио се.

На месту где је пао, никао је један цвет, којег су назвали нарцис. Када се дошле шумске нимфе затекле су, дотле слатководно језеро, претворено у крчаг сланих суза.

“Зашто плачеш?” – упиташе шумске нимфе језеро.
“Плачем за Нарцисом” – рече језеро.

“Ах, нимало нас не чуди што плачеш због Нарциса” – наставише оне.
“И поред тога што смо ми све стално трчале за њим по шуми, ти си било једино које је имало прилику да изблиза посматра његову лепоту.”

“Па зар је Нарцис био леп?” – упита језеро.

“А ко би то осим тебе могао боље да зна?” – одговорише изненађене нимфе.
“На крају крајева, он се свакога дана са твојих обала нагињао над тобом.”

Језеро је на тренутак заћутало. Најзад рече:

“Ја плачем за Нарцисом али никад нисам приметио да је нарцис леп. Оплакујем Нарциса зато што сам, увек када би се он нагао над мене, могло у дну његових очију да видим одраз своје сопствене лепоте.”

Тако је Нарцис, који је спознавао своју лепоту у језеру, спознао самог себе, као и само језеро. Јер само спознаја која долази изнутра и јесте истинска спознаја!