Била једном два брата која су живела на суседним фармама и посвађали су се. Иако су дуго живели у слози, један поред другог, волели се и помагали, избила је прва велика свађа која је покварила односе и сву ту идилу.
Све је почело од малог неспоразума који је водио до велике свађе и грубих речи после којих су уследили месеци ћутања. Једног јутра, неко је покуцао на врата старијег брата. Отворио их је и угледао човека са столарским алатом.
- Тражим посао. Можда би се на твојој фарми могао наћи неки послић за мене? – упитао га је Дрводеља.
- Да. Знам шта би могао да направиш за мене. Видиш ону кућу са друге стране потока? Ту живи мој комшија, заправо, млађи брат. Прошлог месеца је између нас била ливада, али је он нешто копао од реке до овамо и сад је између нас поток. То је урадио да би ми напакостио, али вратићу му ја… Видиш она дебла поред штале? Хоћу да ми направиш ограду висине два метра да више не видим ни њега, ни његову кућу – одговори старији брат.
Дрводеља рече:
- Све ми је јасно. Дај ми материјал па ћеш видети како ћу то сјајно направити.
Старији брат је отишао до града, столару је дао потребан материјал и отишао. Целог дана вредно је радио…
Када се предвече старији брат вратио, Дрводеља је завршио посао, али је био запањен! Никакве ограде није било!
Уместо тога, Дрводеља је направио мост који је спајао две обале потока. Био је то предиван мост, а са његове друге стране му се приближавао његов млађи брат широм раширених руку.
- Стварно си сјајан човек када си направио мост после свега што сам ти рекао и што сам ти урадио – рекао је млађи брат старијем.
Браћа су стајала сваки на својој страни моста, па су полако кренули један другом у сусрет, сусревши се на средини. Видели су да Дрводеља подиже своју кутију са алатом и креће.
- Хеј, причекај! Остани пар дана код нас, има још пуно ствари које би могао да направиш – повика старији брат.
- Врло радо – рече Дрводеља – али морам да направим још пуно мостова…
