Хипарх са Родоса, вероватно рођен у Никеји око 170. пне био је грчки астроном и географ, који је развио квантитативне и поуздане моделе сунчевих и месечевих кретања користивши посматрања и знања која су вековима сакупљали Халдејци из Вавилона, открио је прецесију равнодневица и осмислио тригонометрију, која му је омогућила поуздана предвиђања помрачења Сунца.
Направио је први астролаб који му је помогао у изради каталога звезда и небеског глобуса са сазвежђима. Користећи помрачења Сунца и мерењем брзине кретања сенке Месеца, уз помоћ добрих математичких прорачуна, успео је да одреди удаљеност Месеца од Земље, за коју је рекао да износи 384.000 километара. Данас се за средњу вредност удаљености Месеца од Земље узима 384.399 километара.
Подстакнут посматрањима нове звезде, Хипарх је 134. п. н. е. израдио каталог од око 850 звезда и био је први који је одредио скалу сјајности, тј. „магнитуда“ од 0 до 6, која је означавала њихову привидну сјајност. Најсјајнија је била прва величина, а најслабија видљива голим оком била је шеста величина. Његова скала, побољшана у значајној мери, још увек се користи. Поређење са раније забележеним положајима звезда омогућило му је да уочи како равнодневице наступају прогресивно раније у односу на сидеричку годину. Равнодневице су два пута годишње, када су дан и ноћ једнаке дужине, и то су тачке у којима еклиптика, Сунчева путања, сече небески екватор.
Нашао је да прецесија износи 45° годишње, процена која подлеже грешци од 6 минута. Хипарх је предложио побољшане методе за одређивање латитуде и лонгитуде на Земљиној површини, следећи рад Ератостена. Направио је табелу за израчунавање дужине тетиве за сваки угао, што је било претеча синусне функције, тако да му се приписује заснивање тригонометрије.
Хипархов циклус је конструисао тако што је, користећи записе халдејских астронома и осматрања солстицијума, увео корекције тропске године, направивши египатски календар који је увек имао утврђену годину од 365 дана (која се састоји од 12 месеци, 30 дана и 5 додатних дана). Сви његови главни списи су изгубљени, а о његовом раду сазнајемо преко Птолемеја, који га је касније и развио.
