Када је професор завршио с предавањем, упитао је из навике:

“Има ли питања?”, не очекујући наравно никакво питање. Зато се је и нашао јако изненађен када га је један од студената упитао:

“Професоре, који је смисао живота?” 

Неки од студената који су већ били излазили само су се подругљиво подсмехнули на питање свог колеге и наставили својим путем. Затечен, професор је дуго времена посматрао студента питајући се је ли питање било озбиљно или само нека шала. На концу је увидео да је студент ипак озбиљно поставио питање па му рече:

“Одговорићу вам.”

Гурну руку у џеп и извуче новчаник из којег извади комадић огледала величине новчића. И започе своју причу:

Био сам дечак за време рата. Једног сам дана на улици угледао безброј комадића огледала које је неко разбио. Како нисам имао играчке узео сам један од тих комадића да се поиграм.

Ускоро сам схватио да могу сунчеву светлост усмерити у нека места и ћошкове у које сунце никад није могло допрети: дубоке јаме, тамну просторију на северној страни зграде итд.

Кад сам одрастао схватио сам да то није била само игра већ и метафора онога што бих могао чинити у животу. Јер и ја сам делић једног огледала којег не познајем у потпуности и свој његовој величини.

Али с оним што имам и што мислим да јесам, могу бар мало светла, истине, разумевања, доброте и нежности унети у тамне и скривене кутке људских срца и можда променити нешто у човеку чије је срце мрачно. Ако и други људи то примете и схвате, можда се и они потруде да исто тако унесу светло тамо где га нема.

Ето у томе је за мене смисао живота и због тога још увек чувам комадић огледала, јер ми је својом игром светлости показао пут.