Још од најранијих дана модерног слободног зидарства музика је била заступљена, како кроз рад у ложама, тако и у оквиру банкета око беле трпезе. У почетку су то биле песме и кантате које су воклано изводили чланови ложа, да би врло брзо почели да се јављају и инструменти као пратња, у почетку жичани, потом гудачки, а онда и дувачки. Андерсон у својим Конституцијама износи текстове неких раних песама, које су говориле о везама између масона и библијских и историјских личности. Нажалост, мелодијски записи ових песама недостају. У другој половини 18. века у многим француским ложама се формира тзв. колона хармоније, која се састоји од шест или седам инструмената, понекад и више, која има за задатак да музиком прати радове. У већини ложа музичари су се сматрали браћом-послужитељима, са ограниченим прерогативима, били су подвргавани делимичној иницијацији и најчешће су се задржавали на прва два степена. Правила о њиховом анагажовању су се разликовала од једне до друге ложе.
Два најзначајнија имена масонске музике 18. века су Моцат и Хајдн. Волфганг Амадесус Моцарт је инициран у угледној ложи Доброчинство, на Оријенту Беча, 14. децембра 5784 г.и.с. (по профаном календару 1784). године. Ова ложа се нешто касније спојила са још неколико других и добила назив Поново крунисано надање. Моцартов гарант је био Барон фон Геминген. Сматра се да је Моцарт још 1772. године (5772 г.и.с.), боравећи у Манхајму, дошао у контакт са слободним зидарством и тада настају његове прве масонске композиције. Погрешно је веровање неких историчара да је Хајдн увео Моцарта у масонство. Хајдн је припадао мање познатој ложи Права слога и био инициран 4. марта 5785 г.и.с (1785). године, неколико месеци после Моцартове иницијације.
В. А. Моцарт (1756-1791) остаје до данас највећи масонски музичар. Непосредно после иницијације 5785. г.и.с настале су три његове значајне композиције, Помоћничко путовање, Отварање и затварање ложе и Пријатељ зидар. Те године масонству приступа и Леополд Моцарт, Волфгангов отац. Наредних година В. А. Моцарт компонује више кантата, једну на текст пријатеља Јохана Емануела Шиканедера, намањену уношењу светла у храм 15. новембра 5791. г.и.с., затим другу Ви који славите Великог Неимара Свемира и на крају Масонску тужбалицу, поводом смрти два угледна брата, војводе Франца Аугуста Макленбург-Штерлица и принца Естер-хазија. Ипак, од свега остаје најзначајнија његова непревазиђена опера Чаробна фрула. Либрето за њу написао је његов пријатељ и брат Шиканедер. Ова опера је одмах доживела успех, захваљујући како изузетној музици, тако и чињеници да је широка публика схватила да се у њој ради о савременицима. Тако зла Краљица ноћи, заправо, представља царицу Марију Терезију, која се борила против слободног зидарства, зли духови који је подстичју на прогон младог јунака и јунакиње, заправо су великодостојници Католичке цркве, а да праведни и мудри Сарастро представља цара Јосифа другог, који је као доброна-мерни и просвећени апсолутиста, штитио слободне зидаре. Поједине арије из ове опере нашле су место међу масонима и као музичка пратња рада у ложама. Слободни зидар Ј. В. Гете се толико дивио овој музици да је чак скицирао насавак либрета. Нажалост, до сарадње Моцарта и Гетеа није дошло. Неколиоко месеци после премијере ове опере В. А. Моцарт се преселио на Вечити Исток 5. децембра 5791. г.и.с.
Јозеф Хајдн (1732-1809) , мада је живео знатно дуже од Моцарта, није оставио ни једну композицију из које би се могла сагледати припадност слободно-зидарском братству. Компоновао је, између осталог, за неке француске ложе, а дириговао је и концертима у Фреемасон Халл у Лондону. Одржавао је везе са бројним музичарима-масонима широм Европе.
Од композитора 18. века треба још поменути Кристофа Вилибалда Глука (1714-1787) и Мариа Луиђиа Карла Салваторе Керубинија (1760-1842), који су и сами припадали братству.

Током 19. века деловали су многи композитори-масони, међутим са далеко мање успеха од претходника. У том периоду у масонску обредну музику улазе оргуље, захваљујући оргуљшу париске ложе Савршени тренутак, Жаку Боварле Шарпантјеу. Овај инструмент се задржао нарочито у англо-америчким ложама, где се и данас користи, дајући церемонијама, често, псеудорелигиозни карактер. Ипак, композиције које се данас користе у раду америчких ложа далеко су испод музичког нивоа Европе 18. и 19. века.
Од композитора-масона у 20. веку треба поменути Јана Сибелијуса (1865-1957), једног од оснивача финске масонерије и аутора чувене симфонијске поеме Финландија, као и нашег великог Стевана Стојановића Мокрањца (1856-1915), истакнутог члана ложе Побратим, аутора Литургије Св. Јована Златоустог, Опела и надасве познатих Руковети.
Када је реч о масонском доприносу музичкој традицији, неизоставно треба споменути дела двојице слободних зидара. Брат Руже де Лил је 1791 (5791 г.и.с). компоновао Марсељезу, песму Француске револуције, а данас химну Републике Француске, док је брат Ежен Потје 1872 (5872 г.и.с) спевао Интернационалу, песму Октобарске револуције и химну међуна-родног пролетаријата.
Брат Р.П.