„Ако анализирамо физичку изградњу Храма, недвосмислено долазимо до закључка да је за његову градњу најбитнија локација. Већина њих је сазидана у најдубљој природи, миру и тишини и сигурно је да су планери њихове изградње на тим местима осећали посебну енергију, мир чистоћу, заштићеност.
Када повучемо паралелу логично место за изградњу Храма у нама је душа јер она симболизује све наведено. Дубоко је у нама, свакако чиста, смирена, носи неку посебну енергију,
можда тешко објашњиву али свакако присутну. Душа је једина у нама која се не потреса и као таква је идеална за изградњу Храма коме је као и земаљском потребна подлога која се не помера јер то су основни предуслови да Храм дуго опстане на том месту И буде спреман за надоградњу.
Поред савршеног места, шта нам је још потребно за изградњу храма? То је свакако квалитетан материјал. Тај материјал симболизује нас саме, свака наша позитивна особина уграђена у Храм чиниће га духовнијим и оплемењенијим.
Смисао Храма је у суштини истоветан са смислом човека И света. Он није једноставно само симбол духовности већ и место где се она реално открива. Сазнања која се у њега уграђују и начин на који се уграђују, треба да говоре за човека прихватљивим И разумљивим језиком, јер такав Храм афирмише и позитивно вреднује саму материју и даје лични карактер. Тако, прави Храм проговара унутар нас, открива се као реч и кроз њега се појављује унутрашња истина човека и наш вечни смисао породице као крвотока Храма и заједништва као његове компактности сублимиране у дуговечност. Уласком у братство добио сам нову димензију живота, па самим тим и потребу за реновирањем Храма у себи који сам изградио а да нисам био свестан његовог постојања и значаја. Истовремено сам схватио да је поред реновирања потребно и велико спремање. Прихватио сам се посла и кренуо да чистим и најмању нечистоћу у Храму, уклонио сав кичерај и метале који су мој Храм чинили светлуцавим и привлачним за жељене и нежељене госте који су својим посетама знали да га запрљају или оставе по који товар негативне енергије изазване зависношћу, сујетом и пошастима профаног света. У вечној светлости Храма се отвара бесконачни пут , зато је веома битно адекватно унутрашње уређење Храма. Првенствено,
живописом, духом, правилном поставком отвора како би топлина И светлост објединила небеско и земаљско и тако створила простор за отварање тајне бесмртног заједништва.
У потрази за надоградњом свог унутрашњег Храма консултовао сам овоземаљске Храмове и схватио да сам направио крупан превид када нисам направио предворје. Предворје има јак смисао јер ако директно уђете у срце храма и са собом случајно или намерно понесете одређене нечистоће постоји могућност да упрљате мој Храм, овако предворје даје шансу и Вама и мени да се прочистимо и продужимо ка срцу мога Храма чисти и неукаљани како би заједно наставили надоградњу мог, вашег и заједничког Храма. Као човек који верује у Бога желим да мој Храм буде место на коме се појављује и истински остварује заједништво човека и човека, човека и твари, човека и Бога, место где су небо и земља једно. У таквом Храму и таквим духом надахнутим, све је стварно и савремено а истовремено и надумно. Као такав, Храм постаје носилац и сведок истине која ослобађа од пролазности И обмане, лажи и несавршенства, зла и смрти, уводећи нас у тајну живота вечног ,у Светињу над светињама у благословено Царство, Оца, Сина И Светога духа.
Човек без Храма у себи је човек без душе и таман када сам помислио да сам нешто урадио схватио сам да су радови тек почели.“ – Масон бр 2