„Масонерија је вечна истина, персонификована, идеализована а ипак упрошћена. Само вечна истина може јој служити. Врлина је њен свештеник, стрпљење јој је надзорник, а просветљење мајстор. Међутим, свет то не може знати сем ако масони у свакодневном животу не докажу да је то тако. Њена истина је божанска, и она не сме бити обесвећена или оклеветана путем необазривости њених чувара. Њен храм је свето место, у које се улази са поштовањем. Материјалне мисли и материјалне неслоге морају се оставити испред врата. Оне не смеју ући. Једино чисто срце, обновљено и преображено, може проћи кроз светост њеног вела. Сплеткарошу нема места у њеним редовима, нити материјалисти у светилишту; јер масони ходе по сакралном тлу, које је вековно поштовање учинило светим. Нека језик умукне, нека се срце смири, нека ум утихне. У поштовању и ћутању, тишина ће говорити: глас тишине је глас Творца. Покажи своју светлост и своју моћ људима, али пред Богом шта имаш да понудиш, сем понизности? Твоје одоре, твој накит и драгуљи Њему ништа не значе, све док ти властито тело и душа, блистајући сјајем савршенства, не постану живи украси твоје Ложе“ – Менли Палмер Хол- Изгубљени кључеви слободног зидарства (1923)