У давна времена сви смо били Једно и сви смо се осећали као Једно. Сви смо потекли из истог Извора и сви смо с Њим осећали повезаност.

Како се Свемир ширио и како је време одмицало, а број Створења се повећавао, све више смо се удаљавали од Извора и све више смо на њега заборављали.

Иако смо били створени од чисте светлости, чисте љубави, с временом смо постајали све гушћи и све крући и све више смо тежили материјалном свету. Имали смо потребу да се одвојимо једни од других и да се осећамо заштићено. Стога смо добили материјално тело и заборавили смо на осећај јединства.

Физичко тело служило нам је као оклоп јер раније смо једни друге заиста видели и могли смо једни другима читати мисли. Раније је наше тело било прозирно и комуницирали смо телепатски. Ништа нисмо скривали једни од других.

Сада нам то више није било угодно и хтели смо једни од других сакрити што више. Није нам се свиђао осећај да неко види и зна шта мислимо и осећамо.

И тако су се створења расула свуда по Свемиру и свуда по свету и настанила су бројна и разнолика подручја. Неки су толико волели скровитост да су одлучили живети под земљом, у пећинама или на дну мора.

Будући да телепатија више углавном није функционисала, створења су измислила језик којим ће се споразумевати. Али то је било сасвим другачије од телепатије, јер језик, односно говор, свако је тумачио на свој начин и он је често изазивао неспоразуме.

Једног дана свемирска корњача Ели одлучила је кренути на пут према предивној плавој планети Земљи коју су многи путници описивали као прелепо пребивалиште. Ели је била још напола светлосно биће и није имала оклоп какав данас имају готово све корњаче. Желела је промене и нова искуства и одлучила је да напусти своју планету и настани се на Земљи. Шта је зажелела, то се и догодило, јер су у она времена светлосна бића путовала снагом мисли.

И тако се Ели нашла на Земљи. Чим је ступила на Земљу, постала је материјално биће и добила је ново тело. Ипак је њено тело било нежно и профињено јер је Ели све до тада живела у предивним небеским подручјима и била је врло сензибилна.

Ели се постепено прилагођавала животу на Земљи и полако је стицала нове пријатеље. Још увек је имала телепатску моћ и још увек је могла видети многе ствари, али брзо је схватила да се Земљанима то не свиђа. Ели је и даље сачувала у себи чежњу да се осећа као једно с другима и да буде с њима повезана. Али јој то баш и није успевало.

Кад би јој се неко допао, Ели је желела са њим бити у чврстој повезаности и јединству какво је некада осећала у старој домовини, али то Земљанима није одговарало. Кад би она тако покушала да се са другима стопи, они би према њој постајали све грубљи, све неугоднији и на крају би Ели схватила да је уопште не поштују. Узимали би је здраво за готово као неког на кога увек можете рачунати, али и као неког кога не треба уважавати.

Ели није било јасно зашто се то догађа. Па она је само хтела да осећа јединство, повезаност и љубав. Хтела је несебично давати и делити, а то би се све на крају претворило у нешто друго.

И тако је Ели често била повређена. Понекад би јој њена најбоља пријатељица Пени говорила да она нема границе, да не поштује себе и да свима све допушта, и да јој се зато такве ствари и догађају.

Ели није знала другачије. Имала је потребу да се са другима стопи и постане једно. Па наравно да није имала границе. Границе би је само у томе ометале. Она није тачно ни схватала шта су то границе и шта јој Пени жели рећи.

Пени је с друге стране знала да је Ели помало чудна и необична, другачија од других и желела је да је заштити. И колико год она објашњавала Ели да мора да научи како да буде на пристојној дистанци од других и да поштује њихов простор, Ели као да то уопште није могла да схвати.

И зато је Пени почела говорити Ели да кад год има потребу да се некоме јако приближи и стопи се са њим, нека замисли да на себи има оклоп и да јој тај оклоп онемогућује да се с другима стапа.Иако је Ели према томе имала отпор, схватила је да на Земљи очито владају другачија правила и обичаји него у њеној постојбини па је почела слушати Пени и примењивати њен савет.

Једноставно више није улазила олако и непозвано у нечији простор који је понекад видела као светлосно зрачење око нечијег тела. Сада се држала на пристојној удаљености и схватила је да Земљанима тако више одговара.

Таквим одмаком створила је аутоматски и простор око себе који су други почели уважавати и нису више прелазили њене границе. Почели су је поштовати. Ели и даље није било сасвим јасно зашто се то догађа, али схватала је да је тако боље за све.

Са обзиром на такво понашање Ели је сад осећала јаз између себе и других и није се угодно осећала. Тај јаз покушала је да премости искреним разговором о свему што је видела и осећала, али опет је искусила да Земљанима ни то баш не одговара.

Сада је пак својим речима прелазила њихове границе и улазила непозвано у њихов енергетски простор. И опет је Пени упозорила да није добро да то увек ради и да опет замисли да има оклоп у који ће се повући пре него нешто изговори и да тамо у миру осети треба ли уопште то да каже.

Ели је поновно послушала и увидела да јој тај замишљени оклоп служи као граница између унутрашњег и спољашњег света. Замишљајући да се повлачи у оклоп, повлачила се заправо у своју унутрашњост, у мир и спокој свог властитог бића. Тамо би се онда вратила свом Извору, свом Створитељу и постала би једно с њим.

Што се Ели више повлачила у своју унутрашњост, то се чешће спајала с божанском енергијом која је хранила и надахњивала, те је тако у ствари све мање имала потребу да се изван замишљеног оклопа спаја с другима. Јер схватила је да и други треба да се спајају са својим Извором, са заједничким Извором, Створитељем свега живог и неживог.

Ели је приметила да откад тако поступа, и њени односи са другима постају све бољи. Други се више нису осећали угрожено у њеном друштву јер Ели више није посезала за њима.

Време је пролазило и Ели се сваким даном осећала све чудније и чудније. Преко ноћи је осећала некакво стезање на леђима и трбуху и све више јој се чинило да стварно носи некакав оклоп на својим плећима.

И стварно, једног јутра Ели се пробудила са осећајем чудне тежине. Кад је устала, угледала је на себи прави правцати оклоп. Оклоп сличан ономе који је тако упорно сваки дан замишљала. Оклоп јој је савршено пристајао и могла се у њега увући кад год је пожелела. Али није јој било сасвим јасно зашто је израстао.

Те ноћи Ели је уснула необичан сан. Сањала је да поново путује Свемиром и да покушава да се врати свом правом дому. Али никако није могла да пронађе пут назад. У сну је чула Створитељев глас да још није дошло време за њен повратак.

Глас јој је рекао да је добила оклоп на дар као подсетник њој и свим осталим корњачама и створењима на Земљи, да увек прво уђу у своју унутрашњост и да покушају да решавају ствари онде са својим Створитељем, а тек након тога да изађу из оклопа и спајају се с спољашњмим светом и његовим становницима.

Јер Он, њихов Створитељ, пребива управо тамо, унутра, у њиховој унутрашњости, у њиховим срцима. И повезујући се с Њим, повезујемо се и са свима осталима и постајемо Једно.