Реч „Календар“ вуче корен из србског језика, од речи „коло“ и „дар“ и беспотребно је објашњавати значење ове сложенице. У нашем народу постоји огромно календарско знање, сачувано у митологији, епској поезији, обичајима и свакодневном животу. Наш предак је од постојања био стопљен са природом и било је неопходно да њене промене и обнављања познаје око себе.

Према старом Календару, година се делила на четири годишња доба, а у народу на две сезоне: радну сезону и нерадну сезону. Прва почиње на Ђурђевдан, 6. маја, а друга на Митровдан, 8. новембра. Истражујући даље и тумачећи са научне стране, ово су два датума када се мењају енергије, односно електромагнетно зрачење Сунца, посматрано са планете Земље и у интеракцији са електромагнетним пољем планете Земље.

Све то је потврдила и НАСА, која је установила да се ови велики црквени празници, преузети од старе древне вере и знања наших предака, поклапају са електромагнетним променама Сунца. По старом србском Календару, Сунце се посматра као живо биће које се сматра божанством. Оно је лице које служи србском народу за датирање многих природних појава.

Тако је, на пример Преображење, које се јавља 19. августа, када се мењају гора и вода, како је веровао, односно знао наш народ. Отуда и првобитно име празника Преображење. Да се мења гора знамо по лишћу које жути и опада, а шта значи „мења се вода“. Када је Београдска школа метеорологије истраживала хемијски састав воде 2008. године, изненадили су се открићем да се 19. августа уистину мења хемијски састав кише, која је до тада кисела, а од тада алкална или неутрална. Питање је како је стари србски народ знао да се тада мења и састав воде, кад нису имали модерне апарате и инструменте за мерење.

Остаје нам да објаснимо Сретење 15. фебруара, како бисмо заокружили причу. Према веровању нашег народа на Сретење Господње срећу се и раздвајају зима и лето. Постоји чак и оно народно веровање да ће зима потрајати још шест недеља ако на Сретење осване сунчан и ведар дан, а медведи у шуми који устану и изађу ван брлога а Сунце сија, уплашени од своје сенке врате се и наставе свој зимски сан.

Можемо рећи да су четири опште позната и прихваћена календарска датума, летњи и зимски солстицијум, јесењи и пролећни еквиноцијум, везани за саму геометрију, односно позицију Сунца на небу, а самим тим и на специфичан однос трајања дана и ноћи током та четири датума.

Остала четири датума, препозната у нашем старом календару, а која су помало или потпуно заборављена у свим новим западним календарима, представљају редом: Пеображење, Митровдан, Сретење и Ђурђевдан. Она су четири много важнија календарска и космолошка датума, која обележавају промене у електромагнетном зрачењу Сунца, тј интеракцији сунчевог електромагнетног зрачења са планетом Земљом током тих специфичних датума, као и промене на самој планети током истих.

Значи имамо осам важних датума:

  1. Летњи солстицијум (21. јун) – најдужи дан у години
  2. Преображење (19. август) – када се мењају гора и вода
  3. Јесењи еквиноцијум (23. септембар) – дан и ноћ су једнаки
  4. Митровдан (8. новембар) – почетак зиме по старом календару
  5. Зимски солстицијум (21. децембар) – најкраћи дан у години
  6. Сретење (15. фебруар) – срећу се и раздвајају зима и лето
  7. Пролећни еквиноциј (20. март) – ноћ и дан су једнаки
  8. Ђурђевдан (6. мај) – почетак лета према старом календару

Када се сви ови датуми, где бројање почињемо од летњег солстицијума, 21. јуна (према модерном грегоријанском календару), који је узет за нулти или 365. дан године, поређају хронолошки по реду у круг, форму точка, кола или колодара, добија се Кружни годишњи календар или Соларни Колодар. С тим да код старог Колодара чешће имамо слуцај да су датуми поређани у обрнутом смеру од смера казаљке на сату.Ако погледамо дијаграм јасно је видљив Соларни крст са осам главних тачака, тј осам карактеристичних дана у свакој соларној години. Соларни крст дакле представља прастари кружни Календар који јасно и прецизно дефинише једну календарску, соларну годину на планети Земљи.

Овакав Кружни Соларни календар из доба неолита пронађен је у Србији, у околини Лесковца, споменици са старих православних гробља у околини старог Наисуса, стари манастирски крстови, као и Нишки или тзв Келтски крст у кругу такође имају исту симболику.

Ако посматрамо још даље, практично од далеког и блиског истока, преко Мале Азије и целог европског континента, све до Јужне и Централне Америке… од Лепенског Вира, винчанске и трипољске културе, па и дуже, симбол познат као Соларни крст, односно сваки симбол који у себи носи осам геометријски равномерних кракова, јесте симбол соларне године са ових осам карактеристичних дана.

С тим да се, код једне групе људи и код једног малог народа то сећање, делимично и индиректно, јасно и јако одржало!

(НАСТАВЉА СЕ…)