Ако годишње кретање Сунца по Небеском своду, виђено са Земље, представимо у координатном систему где је на апсциси дато време преко броја дана у години, а на ординати угао деклинације Сунца, добијамо синусоиду са два дела: летњу и зимску полусинусоиду.

На основу овог добијамо симбол летње дугодневице, тј солстицијума као полусинусоиду или троугао отворен на доле, а као симбол зимске краткодневице, тј солстицијума као полусинусоиду или троугао отворен на горе.

Ово знање нам дакле може помоћи да дефинишемо симболе пролећне и летње равнодневице, тј еквиноцијума. Како бисмо означили преласке из једног у други, тј пролеће (прелазак зиме у лето) и јесен (прелазак лета у зиму)

Кад спојимо симболе зиме и лета добићемо симбол пролећа. Ако је зима представљена као старо Сунце на самрти, као зрео човек у дубокој старости, а лето које је тек у најави као мало дете, беба која се тек рађа, зиму ћемо представити већим симболом од лета и након што их спојимо долазимо до симбола пролећне равнодневице. Овај исти симбол, само стилски уређенији представља једно слово грчког алфабета или старосрбске ћирилице: ОМЕГА (Ω, ω у грчком Алфабету или Ѡ ѡ, односно са титлом Ѽ ѽ, пре него што је Вук Караџић избацио из старосрбске ћириличне азбуке.)

Поново исти поступак имамо за проналажење симбола јесени, тј ако је лето представљено као старо Сунце на самрти, зрела дама лета у дубокој старости, а зима која је тек у најави као мало дете, лето ћемо представити већим симболом од зиме и након што их спојимо долазимо до симбола јесење равнодневице. Овај исти симбол, само стилски уређенији предатавља слово грчког алфабета, односно слово старосрбске и данашње србске ћирилице: СЛОВО А или АЛФА.

Тако дођосмо до алфе и омеге старог Соларног календара, јесење и пролећне равнодневице. Ако на крају спојимо ова два недовршена троугла добијамо симбол за целу годину, тј ромб који се налази на многобројним стелама широм Подунавља и Европе.