Све што нам долази у животу само је ту да би нас нечему научило. Човечанство је добило управо ону болест коју је и заслужило.

Престали смо да будемо једноставни, говорећи да можемо све, да нам нико ништа не може и зато смо добили овакву болест да схватимо да ипак нисмо недодирљиви.

Престали смо да ценимо природу и зато смо добили такву болест да наш боравак у њој буде тако драгоцен.

Престали смо да будемо породица због чега нас је ова болест закључала у наше куће како бисмо поново научили да функционишемо као породица.

Престали смо да ценимо старе и болесне и зато нам је ова болест дата да нас подсети колико су рањиви.

Престали смо да ценимо здравствене раднике и оне који се брину о нашем здрављу да би сазнали колико су незаменљиви.

Престали смо да имамо поштовање према учитељима и наставницима и зато је ова болест затворила наше школе како би разумели ко нашу децу учи животу.

Престали смо да поштујемо своје колеге и зато нам је ова болест затворила послове да би нам доказала да нисмо сами у свету.

Престали смо да се дружимо, а слободно време смо проводили бесомучно трошећи у шопинг центрима и зато их је ова болест затворила да схватимо да се срећа не може купити.

Престали смо да волимо себе и сву пажњу смо усмерили на свој изглед, зато нам је ова болест покрила лица да схватимо да наша лепота тамо не постоји.

Престали смо да се волимо међусобно и зато нас је болест упутила једне на друге како би нас научила да се љубав не налази негде другде.

Престали смо да ценимо човека и зато нам је ова болест затворила границе да би нам показала да не постоје расе, вере и нације.

Престали смо да дишемо са планетом, мислећи да смо њени моћни господари и зато смо добили ову болест да би нас нешто минијатурно укротило и дало нам само мало понизности.

Ова болест нам одузима много али истовремено нам даје и прилику да толико тога научимо и схватимо шта је најважније у животу!