У срцу шуме живео је стари пустињак. Људи су шапутали да он може да нанесе штету и да зна да предсказује будућност. Бојали су га се, али и у крајњој невољи су му се ипак обраћали за помоц́.

Једног сељака из суседног села стално је пратила несрећа, и у очајању је одлучио да затражи помоц́ од пустињака.

• Шта ти треба? – грубо га је упитао пустињак, када је сељак рано ујутро провирио у његову колибу.

Човјек се поклони и уплашено рече:

• Слушао сам много о теби. Помози ми, уклони ми несрећу. Жена ме је напустила, куц́а изгорела, коњ пао, само ми је омча преостала.
• У реду, – рекао је пустињак – Помоц́и ц́у ти. Крени за мном!

Ишао је сељак иза пустињака, а он га је одвео у густо шипражје шуме и оставио тамо самог.

Цео дан је лутао сељак по шуми и увече је коначни доспео до саме ивице. Угледао је црвено небо од заласка сунца, своје село у даљини и обузе га неизрецив осец́ај радости због тога што је извукао живу гкаву из шуме и остао жив.

• Али због чега сам тако снужден – мислио је сељак. Руке и ноге су ми здраве, глава на раменима. Значи да могу да радим и изађем из проблема. И жену ц́у нац́и, и нову куц́у изградити, и коња купити.

Помислио је, насмејо се од радости, и крену ка селу.

Погледа, а у сусрет му иде пустињак. Сељак стаде, као укопан, а пустињак се осмехну и рече:

• Сада си схватио да ако судбина затвара сва врата, она ц́е сигурно отворити прозор за излазак. Треба само тај прозор тражити тако упорно као што си ти данас тражио излаз из шуме.

Ако сте изгубљени у шуми проблема и када вам је веома тешко и све се окрец́е против вас, и чини вам се да више немате снаге да издржите ни један минут, нипошто не одустајте јер управо у тим тренуцима, наступа преокрет у борби.

Зато, када видите понор, не замишљајте бездан испред себе, већ замислите мост преко њега!