Пролазећи поред села један монах угледа неколико људи који су радили са камењем. Упита најближег радника: „Шта се овде гради?“ Овај му љутито одговори: „Зар не видиш да режем камење?“

Монах га опет упита: “ Да, видим, али питам шта ће бити овде?“ Радник повика: „Не знам и није ме брига. Умирем овде радећи а ти си забринут шта ће се овде направити. Остави ме на миру.“

Монах га послуша и оде до следећег човека који је тамо радио и упита га: „Шта ће се овде направити?“ Радник му одговори: „Ја радим за новац. Добићу 2000 динара као дневницу и то ми је једино битно. Немам појма шта се овде гради…“

Монах крете даље. Дође до следећег човека који је тамо радио и упита и њега: „Шта се овде гради? Овај се насмеши и одговори: „Храм.“ Монах га погледа, помало зачуђено и упита: „Изгледаш тако срећно. Зар се не осећате уморно радећи овде по овако врућем дану? Човек је одговорио: „Не. Не осећам се уморно.“

Онда је наставио: „У овом селу нема храма и због тога су људи из овог села морали ићи у друго село на Сабор и молитву. И ја припадам овом селу. И сада , када ударим длетом у камен, чујем мелодичну музику у звуку тог ударца длетом. Осећам блаженство. За неко време изградња храма ће бити довршена и спремна за службу. Одржаће се Сабор и људи из овог села ће моћи у свом храму да се окупе и моле.

Када помислим о свему томе, колико ће овај Храм донети среће људима у селу који ће доћи овамо, онда ми се сав овај посао уопште не чини као посао. Осећам се срећним и блаженим. Спавам ноћу и маштам о завршеном храму, а ујутру се будим и долазим овамо клесати стубове за Храм. Понекад певам од среће док радим. Никада у животу нисам са таквим уживањем радио.“

Монах се насмеши и оде размишљајући:
„Сада сам видео разлику у приступу послу. Неко сматра да је рад терет и читав живот живи и пати, док неко ужива у животу радећи посао зачињен љубављу, сматрајући да је посао забава и задовољство. Ово је, чини се, тајна срећног живота: рад зачињен љубављу човека чини срећним.